Posted by & filed under Događaji.

 

Alpinizam je uspon težom stranom planine, odnosno na stenama ili snežnim vertikalama za čije je savladavanje potrebna penjačka tehnika kao i tehnička pomagala, odnosno penjačka oprema.To znači da se za uspon ne koriste planinarske staze, već suve, ledene ili snežne stene u raznim smerovima.

Razlozi su otkrivanje lepota i zanimljivosti teže pristupačnih i strmih stena kao i jačanje fizičke snage, izdržljivosti i volje.

Alpinizam se razlikuje od ostalih sportskih grana po tome što odražava borbu čoveka sa prirodom i njenim silama gde nema gledalaca i ovacija. U ovoj planinarskoj disciplini čovek se takmiči sam sa sobom.

 Alpinizam zahteva osnovna znanja iz planinarstva, stalnu fizičku i psihičku kondiciju, povećavanje iskustva, bavljenje alpinistikom, poznavanje tehnika penjanja i drugih faktora za sigurno i uspešno savladavanje prepreka na samom usponu. Najočigledniji deo alpinizma je fizički rad.

U borbi sa prirodom alpinista pobeđuje samog sebe, kao znatiželjan traži teškoće koje će prevladati. Preovaldavajući teškoće i opasnosti on potiskuje strah da bi osetio apsolutnu slobodu i radost života.

 

 

Ako vam neko postavi pitanje “zašto se bavite Alpinizmom?” ne trudite se… čim je postavio to pitanje neće razumeti ni odgovor.

Alpinizam kao psihofizička aktivnost ima za cilj savladavanje najnepristupačnijih vrhova i stena koje prethodno nisu opremljene, a za napredovanje i osiguravanje se koristi alpinistička oprema i tehnike penjanja iz tradicionalnog alpinizma. Osim sidrišta (štandova) i eventualno nekih delova smera, alpinistički smerovi nisu uređeni sa stalno postavljenom opremom. Od alpinističke opreme za osiguravanje i napredovanje koja se instalira u stenu, koriste se čokovi, zaglavci, frendovi, klinovi ili šlinge (gurtne). Ove elemente opreme drugi penjač skida i koriste se za dalja napredovanja. Elementi opreme koji ostaju u steni su obično tradicionalni klinovi koje su ostavili alpinisti koji su taj smer prvi popeli i oni su autori tog smera.

Bilo kako dodatno opremanje tog smera moguće je samo uz njihovu saglasnost, u slučaju da oni nisu živi saglasnost za dodatno opremanje smera ili reopremanje daje planinarski savez, konkretno komisija za alpinizam. Planinarski savezi širom sveta različito gledaju na opremanje stena i samim tim različito vrednuju penjanje u takvim smerovima. Ipak kod većine se smerovi dele na tradicionalno opremljen smer i tradicionalno neopremljen smer.
Tradicionalno opremljen smer; je onaj smer koji je opremljen tradicionalnim klinovima u ključnim detaljima ili pojedinim deonicama, a nekad i celom dužinom smera.
Tradicionalno neopremljen smer; je onaj smer u kome nema unapred postavljenih trajnih međuosiguranja bilo koje vrste, a sva međuosiguranja su privremena i vade se iz stene po završetku penjanja.
Postoji još i sportsko-tradicionalni (multi-pič) smer ali penjanjem boltovanih (opremljenih) smerova gubi se suština i sama filozofija alpinizma, mada nam to može biti vrlo dobar trening kojim zadovoljavamo neke fizičke potrebe. Takvi smerovi manje su vrednovani kod većine alpinista, ali oni daju šansu da se slobodno penju mnogo teži smerovi kao u sportskom penjanju.

Inače alpinizam stavlja akcenat na avanturu, rizik, samopouzdanje, duhovno zadovoljsto a sve to mora biti potpomognuto velikim i potpunim znanjem iz više oblasti i sfera ljudskog života. Alpinizam se često pogrešno smatra sportom, mada sa sportom nema puno dodirnih tačaka. Ako zanemarimo velike fizičke napore i velika odricanja možemo da zaključimo da je alpinizam u koliziji sa sportom koje u osnovi ima takmičenje. U alpinizmu je jedino tamičenje ono gde se čovek boreći se sa stenom i prirodom sa svojim strahovima, svojim manama i nedostacima, svojim psihofizičkim sposobnostima, ustvari tamiči sam sa sobom. Sadržaj i srž alpinizma nije puko savladavanje vrhova ili penjanje po stenama i smerovima, već je to sinteza telesnih napora, intelektualnih traženja i otkrivanja, i snažnih emocija.

 

Školovanje alpinista:

Alpinizam je kao deo planinarskih aktivnosti, daleko najkomleksnija, najrizičnija i najopasnija delatnost, zbog čega se školovanju alpinista pristupa studiozno i po strogim pravilima.
Zvanje “alpinista pripravnik”, početnik stiče posle završenog letnjeg i zimskog osnovnog alpinističkog kursa, posle koga stažira jedan period penjući sa iskusnijim i starijim alpinistom ili instruktorom alpinizma i time stiče neophodna i neposredna znanja kao i prekopotrebna iskustva.
Zvanje “alpinista” pripravnik stiče posle nekoliko godina stažiranja, određenog broja popetih smerova i uspešno urađenog testa opšteg znanja i praktične primene nekih tehnika iz više oblasti alpinizma. Proveru znanja vrši komisija verifikovana od strane komisije za alpinizam, u čijem sastavu treba biti najmanje dva instruktora alpinizma i jedan alpinista.
Zvanje “instruktor alpinizma” alpinista stiče posle najmanje jedne godine stažiranja kao alpinista i posle uspešno završenog zimskog i letnjeg “instruktorskog” kursa. Instruktor je dužan proširivati stečena znanja i sticati nova, redovno se odazivati na tabore, tehničke dane, učestvovati u radu alpinističkih sekcija i sugerisati rad komisije za alpinizam. Kao iskusan alpinista, što iz uslova za zvanje instruktora sigurno i jeste, mora popularisati alpinizam na pravi način i to ličnim primerom. Znanja koja prenosi na početnika moraju biti nedvosmislena, jasna i u skladu sa alpinističkom etikom.

 

Organizacija:

Alpinisti su kao članovi planinarskog društava (PD), organizovani u alpinističke odseke (AO) ili alpinističke sekcije (AS), a mogu biti i u samostalnim alpinističkim klubovima, koji se brinu za nabavku zajedničke opreme kao i za školovanje novih alpinista. Njihov rad i aktivnosti kordinira Komisija za alpinizam (KA), koju čine predstavnici svih alpinističkih odseka. Komisija za alpinizam usmerava, nadgleda i usklađuje rad alpinističkih jedinica, donosi programe škola, overava licence, organizuje ispite za zvanja, organizuje tabore, tečajeve, seminare i alpinističke ekspedicije.

 

Rezime :
Kad kažemo da su znanja u alpinizmu nedvosmislena i jasna, misli se na nesumnjiva, pravilna i potpuno usvojena znanja. U alpinizmu ne postoje poluznanja koja bi nas dovela u nedoumicu prilikom stresnih situacija, kojih ovde sigurno ima, pa da ne odreagujemo na pravi način i samim tim ugrozimo svoj život ili život svom partneru

Zbog velikih rizika koji ova psihofizička aktivnost nosi sa sobom, velika pažnja se pridaje bezbednosti i u svakom segmentu obuke se prvo kreće od nje.

Druga bitna stvar u alpinizmu ako ne i najbitnija je etika i etička načela. Ova načela su osnov planinarske i alpinističke delatnosti stoga ih treba ponavljati, pridržavati se istih i u svakom trenutku svojim primerom biti dosledan njima. Temelj etičkog ponašanja i merilo za vrednovanje sportskih dostignuća u planinama sadržan je u Tirolskoj deklaraciji (Tyrol Declaration on Best Practice in Mountain Sports) koju su potpisali predstavnici planinarskih udruženja iz raznih krajeva sveta pod pokroviteljstvom UIAA (International Climbing and Mountaineering Federation)

Ako ste zainteresovani da završite alpinistički tečaj, pišite nam. Uputićemo vas na odseke i sekcije koje širom Srbije vrše obuku.