Posted by & filed under Događaji.

 

Planinarenje je sport u kom je jedan od glavnih ciljeva uspon do vrha neke planine.

 

Planinarenje predstavlja želju za izazovima, istraživanjem, uživanjem u upoznavanju i očuvanju jednog drugačijeg, po svemu izuzetnog sveta, uz maksimalnu ličnu bezbednost i bezbednost drugih. To je ambijent gde čovek istinski može da pomeri neke granice, upozna i razume druge, da se opusti i pronađe svoj mir.

Ipak boravak u planini zahteva određena znanja, iskustva i navike koja se stiču vremenom. Najpogodniji način za to je čitanje literature iz ove oblasti, prikupljanje informacija sa interneta i učešće na organizovanim planinarskim turama.

 

___________

 

Planinarenje je sport za sva četiri godišnja doba u kome se kondicija stiče u prirodi pešačenjem uzbrdo i nizbrdo po više ili manje zahtevnom terenu, koji može biti šumska staza, livada ili pak kamenjar i stene. Samo najiskusniji planinari u osvajanje nekog vrha idu sami, neobeleženom rutom i neorganizovano, jer se u prirodi vrlo lako izgubi, ali i oni nose GPS uređaje, pripremaju se proučavanjem mapa terena pre odlaska, a u slučaju nezgode zovu Gorsku službu spasavanja. Nezgode u planinama nisu retke, vreme se očas posla promeni, a nekad je teren takav da i mala nepažnja ili gubitak koncentracije mogu da dovedu do povreda.

 

Solidarnost

Zbog toga se na planinarenje ide organizovano, u grupi, sa vodičem koji vodi računa o svakom planinaru i tako što na kraju kolone uvek ima neko ko javlja da li su svi na broju, a ako je neko zaostao, onda se on sačeka ili se pošalje iskusniji planinar da ga traži. U planini funkcionišu solidarnost i uzajamno pomaganje, ali se podrazumeva da se svako ko se odluči na ovakav izlet pridržava nekih osnovnih pravila.

 

Planinarsko društvo

Prvo pravilo se odnosi na pravi izbor planinarske rute, dobro je da svako izabere put po svojoj meri. Planinar početnik sa nevelikom kondicijom sigurno ne treba da ide na zahtevnu planinu, već je primerenije da počne s ovom aktivnošću tako što će se opredeliti za odlazak u pitomiji ambijent, hodanje po blagim padinama i livadama. Učlanjenje u planinarsko društvo ili klub od velike je pomoći, jer svi oni organizuju jednodnevne, vikend i višednevne ture veoma precizno, dajući tačne opise gde se ide, kakav je teren i šta je potrebno od opreme. Ko je nesiguran, uvek može pre odlaska na put da pozove vodiča telefonom i da se s njim posavetuje da li je izabrao izlet primeren svojim mogućnostima.

 

Kondicija

Pored uspona na vrhove, cilj planinarenja je i uživanje u prirodi i u društvu. Kada neiskusan planinar s nedovoljno kondicije upadne u jaku planinarsku grupu, uživanje izostaje jer je ruta preambiciozna za njega, pa zaostaje i tako kvari ritam cele grupe. Zbog toga je važno odabrati turu po svojoj meri. Ono što je dobro jeste da se u planini iskustvo i kondicija brzo stiču, pa nije problem da se za par meseci planinarenja steknu uslovi za odlazak na zahtevnije poduhvate. Mnogi planinari kada se odluče za neku ambicioznu turu imaju i dodatne pripreme, kondicione treninge, plivaju i trče da bi bili spremni za izazove koje su sebi postavili.

 

Oprema

Drugo važno pravilo planinarenja je da se u prirodu ne ide bez odgovarajuće opreme. Osnovna oprema zahteva dobre planinarske cipele sa neklizajućim đonom, koje obično imaju oznaku „vibram”. Takođe, cipele bi trebalo da budu vodonepropusne, što se obeležava oznakom „gore-tex”. Dobra planinarska cipela glavu čuva, pa nije neobično da iskusan i strog vodič neće da vodi neiskusnog planinara koji je krenuo na put u platnenim, plitkim patikama, na primer. Kvalitetne, sportske čarape takođe su važne zato što zarozane čarape sa šavovima mogu da prouzrokuju velike probleme na stopalima, rane i žuljeve, jer se čak i u nezahtevnim turama pešači po 15–20 km.

Odeća treba da bude slojevita, i za toplo i za hladno, a u rancu su obavezni rezervna majca, rezervne čarape i kišna kabanica. U planini se uvek nose dugačke pantalone, a često i gamašne, zbog vlažne trave ili trnja. Ko to sebi može da priušti, može da kupi i odeću od takozvanog aktivnog materijala, koja propušta znoj i za minut je suva. U planini su veoma korisni i planinarski štapovi. Oni su oslonac pri penjanju i spuštanju, dobra su podrška na klizavom, blatnjavom terenu, a isto tako rasterećuju zglobove i kolena. Dobro je poneti i baterijsku lampu, jer je nekad teren takav da je kretanje sporije, a mrak brzo pada, pa lampa može da bude od velike pomoći.

 

Voda i hrana

U planinu se nikada, baš nikada ne ide bez vode u rancu. Čak i ako je tura kratka, na primer, dva-tri sata, obavezno je da se sa sobom nosi litar i po do dva vode. Duže ture zahtevaju i više vode, kao i informisanje o izvorima pijaće vode. Od hrane obično se nose sendviči ili suvo voće, koštunjavi plodovi i semenke, koje daju energiju i ne zauzimaju mnogo mesta u rancu.

Sve ovo što smo opisali važi pre svega za „livadarenje”, ali ne i za „visokogorstvo” i alpinizam, kada su pripreme i oprema mnogo ozbiljniji i podrazumevaju dodatnu opremu i različite sisteme za osiguravanje.

 

Psihička priprema

Čak i pitoma planina može da bude nepredvidiva (iznenadni sneg, kiša, magla, vetar), pa planinar treba da bude psihički pripremljen da ne paniči, da ostane pribran, prihvati i pruži pomoć ostalim članovima grupe da bi se akcija planinarenja i u nepovoljnim okolnostima uspešno i bezbedno privela kraju.

 

Kodeks časti

Planinarski kodeks časti, između ostalog, podrazumeva da su prirodne lepote planina blago i da prirodu treba štititi. Dužnost planinara je da brine o prirodi, da ličnim ponašanjem bude primer i doprinosi očuvanju prirode. Na planinarskim stazama, vrhovima, odmorištima i vidikovcima planinar nikada ne ostavlja i ne baca otpatke i ostatke hrane, ambalažu, već ih sakuplja, stavlja u ranac ili u posebnu kesu i odnosi do prvog đubrišta. Planinar vodi računa o tome i da ne izaziva buku, ne pokreće kamenje koje može da ugrozi život ljudi i životinja, ne loži vatru u šumi ili blizu šume, ne kida cveće i granje, bez obzira na to da li je zaštićeno ili nije, ne oštećuje planinske pašnjake. Planinar uvek ima u vidu da i oni koji će u planinu doći posle njega imaju pravo na neokrnjenu i čistu životnu sredinu.

 

Pomoć u nevolji

Pružanje pomoći nije samo dužnost Gorske službe spasavanja već je i moralna obaveza svakog pojedinca. Svako prema svojoj snazi, znanju, iskustvu i sredstvima kojima raspolaže treba da pomogne drugom čoveku u nevolji. Pomoć mora da bude srdačna, nesebična, humana, ohrabrujuća, spontana drugarska dužnost od koje ne treba očekivati nagradu, da je odraz prave ljudske topline i moralnog oslonca. Ugroženi ne sme steći utisak da mu se pomaže bezvoljno, usiljeno, iz obaveze.

P.s. preuzeto sa sajta https://betty.rs/planinarenje-za-pocetnike/

 

Bezbedan odlazak u planinu podrazumeva da se ide organizovano, u grupi i sa vodičem, u organizaciji planinarskog saveza ili kluba, da se izabere tura u skladu s kondicijom.

 

Ukoliko želite da vas stavimo na mailing listu i šaljemo vam programe naših tura, kako bi odabrali željeni treking, pošaljite nam poruku na mail altionline@gmail.com