Posted by & filed under Aktuelno, Dečji događaji i školice.

 

Sportski kamp, Avala 27. – 28. avgust, 2014.g               Album fotografija

 

       

DSC00686

 

 

 

 

 

U okviru programa “Saradnja radi razvoja” za grad Beograd, pod pokroviteljstvom kompanije NIS, za realizaciju projekta u oblasti sporta, u organizaciji Sportskog kluba „ Alti” iz Beograda, održan je sportski kamp za decu u planinarskim disciplinama, na Avali, 27. i 28. avgusta 2014.g. Učešće dece je bilo besplatno, kao i prevoz i ishrana.

 

 

U kampu je učestvovalo pedesetoro dece iz Obrenovca i Beograda, uzrasta 7 do 15 godina, ali i dva mala izuzetka od dve i tri godine. Decu iz Obrenovca, odnosno Zvečke, pozvali smo preko profesora Branislava Jelića inače i osnivača prvog dečijeg planinarskog kluba “Prvi korak Obrenovac”, čiji sam počasni član postala pri osnivanju ovog kluba 2008.godine.

 

Dečiji sportski kamp

 

27. avgusta tj. u sredu ujutru ispred kuće-doma planinarskog društva Avala, na radost sve dece, postavili smo šatore. Oni mlađi nisu mogli da dočekaju, već su se odmah uvukli u ove platnene kućice da se igraju, dok smo mi raspermili ostale stvari i opremu. Tog dana po programu je bilo planinarenje, škola orjentiringa i pravljenje bivaka.

Prvo smo krenuli u šetnju planinarskom stazom do vrha Avale, odnosno tornja. U koloni po dvoje, manji napred, veći iza njih, uspeli smo se kroz šumski putić dok su stariji dečaci pomagali mlađima da pređu useke, oborena stabla i druge manje prepreke. Došavši do tornja, uspon smo završili liftom do vidikovca, gde smo napravili pauzu, posmatrajući Beograd i okolinu sa ove najviše tačke. Spust nizbrdicom je bio teži nego uspon, ali su zato tu bili kavaljeri koji su lepšoj polovini pripomogli dajući im ruku na najstmijim delovima staze. Neki izmoreni, a neki tek zagrejani za dalje aktivnosti, dogovorili smo da posle ručka pravimo prirodni bivak, a potom školicu orjentiringa. Na žalost počela je da pada kiša i poremetila nam planove za pravljenje bivaka, ali ne i dobro raspoloženje.

Kad se intenzitet kiše smanjio, Boban, naš najstariji alpinista i instruktor orjentiringa i Marko podelili su takmičare i kontrolore pa je svako krenuo na svoj zadatak. Na jednoj od kontrolnih tačaka stajala sam sa Sarom, Milicom, Larom i Anjom. Kao najmlađe imale su zadatak da takmičare usmeravaju u određenom pravcu dok sam ja isprobavala Sony kamericu snimajući. Toliko su odgovorno shvatile svoj zadatak da mi i sada još bruji u glavi „desno, desno…“ Takmičari su trčeći svaku kontrolnu tačku našli i mislim da im je orjentiring bio zanimljiv, jer su i dan posle ponovili ovu aktivnost.

Naredni dan je osvanuo sunčan i obećavao. Već u 6h ujutru čulo se čavrljanje i smejanje iz šatora. Od sve dece samo je nekoliko najmlađih prespavalo u domu. Ne bi oni, nego su zaspali u sobi čekajući mene da krenem u šator. Kad su se probudili bili su malo ljuti, ali su ubrzo zaboravili kad su počeli da navlače pojaseve i šlemove za penjanje i spuštanje.

Rastegnuto uže kao mostić od stene do drveta za spuštanje (zip line) je bilo spremno već posle doručka. Došli su nam i predstavnici NURDOR-a (Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka) sa pet mailišana koji su se pridružili ostaloj deci. Dok su jedni trčali tražeći kontrolne tačke, drugi su stali u red za spuštanje niz uže. Početak je bio najteži, pa smo ih hrabrili i bodrili, ali ubrzo su se svi oslobodili i posle se spuštali po nekoliko puta hvaleći se kako su smeli odmah da se puste sa ivice. Najvažnije je bilo da im je svima bilo lepo i zabavno. A cilj i jeste bio da sve što uče u ovom kampu, uče kroz igru i zabavu. U poseti su nam bili i predstavnici agencije “Trag” za praćenje projekata.

Druga polovina dana bila je predviđena za penjanje na veštačkoj steni. Po dvoje na levom i desnom smeru penjali su takmičeći se u brzinskom penjanju. Navijanje je krenulo dok su se borili ko će se pre popeti da dotakne rukom označenu tačku. Većina dece tada je po prvi put probala penjanje na steni, a svi prvi put brzinsko penjanje. U muškoj kategoriji prvo mesto osvojio je Aleksa Kuzeljević, drugo Mihailo Dragićević i treće Kristian Ćosić. U ženskoj prvo mesto Nena Nedić, drugo Marija Šćepanović i treće Lara Mijačić. Ipak takmičenje je bilo simbolično, jer ni ostali nisu vremenski mnogo zaostajali za pobednicima. Mnogi su izgledali kao da po ko zna koji put penju “stenu”.

Svi zajedno smo raspremili kamp, pakovali šatore, skupljali otpatke sa trave, čistili dom, kako bi iza nas ostalo sve čisto i uredno. Deca obično nisu navikla da pokupe papiriće i slične otpatke koje nisu oni sami bacilli, a mi smo insistirali na tome. Iako su se neki u početku bunili i nevoljno to radili, kasnije su se navikli i bez problema sklanjali sve što je bačeno na travu ispred doma gde smo boravili.

Kamp na Avali je prošao u najboljem redu, a za to su deca najzaslužnija. Pojedini roditelji su u neverici pitali “Stvarno su slušali i bili dobri?”. A zašto ne bi bili, kad su pored planinarenja, penjanja, spuštanja niz uže i orjentiringa, u pauzama mogli da se igraju, trče, jure na livadi ispred doma i niko ih nije opominjao da uspore, da paze da se ne uprljaju, ne ugaze u blato, da ne pokisnu, da ovo, da ono. Najlepše od svega je što se ni jedno dete nije družilo sa mobilnim telefonom, već su se po uzrastu međusobno upoznavali i igrali. Neki roditelji su zvali nas, da pitaju zašto im se dete ne javlja na telefon. Kako je stigao u kamp, mali Vanja nije ni uključio telefon, niti ga za dva dana izvadio iz ranca. Dušan i Bojan su svaki čas prilazili i pitali jel ima nešto da se pomogne. Jednostavno, deca, kakva sa samo mogu poželeti.

Obrad Kuzeljević, Marko Nikolić, Beka Pejović, Nemanja Milanović, Petar Šunderić, Boban Milovanović, Branislav Jelić i ja smo radili sa decom ova dva dana. Imali su noćno obezbeđenje, lekara i sve što je potrebno za jedan dečiji kamp. Pomenuti edukatori i instruktori, članovi SK “Alti”, Alpinističkog odseka Čačak, KES “Armadillo”, kluba “Tara adventure” su kao i uvek, odlično odradili svoj posao na radost sve dece.

Nezaobilazni deo ekipe bili su i kučići lutalice sa Avale. Znaju oni ko ih voli. Žile je bio hit kampa, nije se odvajao od nas ni u šetnji, a noć je proveo ležeći pored šatora. Samo sam čekala da i on stane u red za Zip line. Kad je kamp bio gotov, mnoga deca su nas podsetila da nikako ne zaboravimo da ih pozovemo i sledeći put. Jedni su izjavili da moraju obavezno da se bave nekim sportom, drugi da će upisati školu penjanja, neki su plakali na rastanku, neki žalili što nije trajalo više dana…

Ovo sve govori da je vreme da se ovakvi kampovi uvedu u redovan školski program. Da deca počnu da uče iz prirode i u pirodi, a ne samo u zatvorenim školskim učionicama, sportskim halama i gradskim parkovima. Mi samo možemo da poručimo odraslima da potraže informacije o skadinavskim školama i vrtićima. Oni svoju decu vraćaju prirodi u njenom izvornom obliku, od malena ih vode u “divlju” prirodu bez obzira na vremenske i druge uslove. Deca im odrastaju u zdrave, srećne i odgovorne ljude. Vreme je da i mi to počnemo.

Zahvaljujemo se NIS-u kao generalnom sponzoru i velikoj podršci koju nam je pružio za realizaciju ovog projekta. Nadamo se saradnji i narednih godina.

 

Dragana Rajblović SK “Alti”

 

Od mnogih, izdvajamo jedno pismo koje smo dobili nekoliko dana po završetku kampa:

 

Želim da vam se zahvalim u svoje i u ime svog supruga za ta dva predivno osmišljena dana koja ste organizovali našoj deci, što ste uložili sve svoje snage, znanje i umeće kako bi ste im učinili da dva dana raspusta budu jača od odlaska na more, kod bake, sportski kamp, kupovine nekakvog kaster borda…U našoj kući se još uvek prepričavaju događaji iz tog kampa dok gledamo slike i snimke koje ste postavili na društvenim mrežama. Zamislite kako se oseća dečak od 9,5 godina koji prvog dana školske godine celom razredu prepričava kako je proveo svoj školski raspust, a drugovi i drugarice iz odelenja slušaju i ne veruju a svi u glas govore:”Blago tebi”(jer većina njih verovatno neće nikada spavati u šatoru po kiši). Zahvaljujem Vam se što ste deci pružili mogućnost doživljaja prirode na drugačiji način od onoga što pružaju parkovi u kojima se kontakt sa njom uglavnom i završava. Divna je stvar što su se deca vratila zdrava (niko ne kija i ne kašlje) jer bi mi mame i tate bili najstrašnije osuđivani od strane baka i deka zbog toga što su pustili decu na Avalu po ONAKVOM vremenu i još da spavaju u šatorima. Baka i deka ne sanjaju da Vanja od novca koji mu oni daju kao džeparac planira da kupi sebi šator i vreću za spavanje (hihihih…). U nadi da će biti prilike za neko novo druženje i avanturu očekujemo vaš poziv ili e-mail.                                                                                                    

 Pozdrav Slavica Rašeta