Posted by & filed under Aktuelno, Avanture u Svetu.

Album fotografija iz Maroka

 

12. do 22. septembar proveli smo u Maroku. Popeli se na vrh Jebel Toubkal 4167 m. Prvo smo obišli Kazablanku i Marakeš. Najveća atrakcija u Marakešu mi je bila čuvena botanička bašta Jardin Majorelle. Glavni clj putovanja bio je uspon na najviši vrh severne Afrike i planinskog venca Visoki Atlas, Jebel Toubkal 4167 m. 17. septembra od nas sedmoro šestoro je stajalo na vrhu. Dok nas je Slavica čekala na 3200 m kod planinarskog doma i šetala u okolini, Andrija, Vlada, Nevena, Suzana, Ceca i ja smo, za ovu planinu, po veoma ekstremnim uslovima, savladavali metar po metar. Sem mene i Andrije, ostali su prvi put bili na ovoj visini i mogu samo da kažem da su bili veoma hrabri i izdržljivi jer nije bilo lako penjati se po vetru koji je duvao takvom jačinom da nas je obarao na zemlju. Često smo morali da se držimo jedni za druge kako bi ostali na nogama.

 

 

Visoki Atlas

 

Posle planine krenuli smo u unutrašnjost Maroka u želji da vidimo i obiđemo što više od ove lepe crvene zemlje.Aliii, naš vozač i vodič nas je za tri dana sproveo kroz predivnu Dadeš dolinu, Todra kanjon (sa smerovima za penjanje), filmski studio gde su se snimali čuveni filmovi Lorenc od Arabije, Gladijator, Aleksandar i mnogi drugi, a i danas se tu snimaju. Mmmmm samo sam pomišljala bio je tu i Kolin Farel 🙂 Posetili smo Kasbahe (tvrđave), dolinu ruža (ružama u ovom periodu nije bila sezona), berberska sela i videli kako živi narod u unutrašnjosti. U Dadeš dolini smo prenoćili u hotelu koji je jedan od najneobičnijih hotela u kojima sam bila, kako po atmosferi i izgledu tako i mestu gde se nalazi.

Drugu noć prespavali smo u Sahari. Do šatora smo došli na kamilama (moja je bila najmanja i najviše se bunila i ritala pa sam se u početku plašila, a posle sam mogla i bez ruku da jašem). Berberski šator u pustinji nije ništa drugačiji od onih u kojima se ponekad prave svadbe (samo je malo manji). Uopšte nije bilo očaravajuće biti u istom, pa smo Nevena, Vlada i ja veče iskoristili da trčimo niz dine, valjamo se po pesku, isprobavamo spuštanje bordom niz dine i na kraju utvrdili da bord u ovom slučaju može bolje da posluži za sankanje. Sedenje i ćaskanje na toplom pesku nas je inspirisalo da noć provedemo napolju. Tako smo nas troje, a potom nam se i Suzana pridružila, prespavali ispred šatora.

Noć pod otvorenim nebom u pustinji je nešto najlepše što sam doživela u Maroku.

Dug put do Marakeša nam je pokvarilo vreme i pljuskovi koji su na putevima napravili poplave zbog čega smo dva ipo sata stajali i čekali da dođu dežurne službe i otklone prepreke od mulja, blata i vode.. Ogromna kolona automobila, kamiona, džipova, kombija stvorila se za kratko vreme, ali eto ni severnu Afriku nisu zaobišle poplave

 
Dragana