Uspon na krov Afrike tročlanog Alti tima
U februaru 2019.g, ekipa od tri člana, Andrija, Ceca i Milica, se popela na najviši vrh Afrike, Uhuru peak 5895m.
U nastavku sledi izveštaj Svetlane Negić i Milice Miletić. Uživajte u putopisu i usponu do vrha.
Svetlana Negić
Dugo se krčkala ideja i želja da se krene put Kilimandžara i crne Afrike, a onda kada su se kockice sklopile sve je bilo lako. Već uigrana i iskusna mala, ali odabrana ekipa u sastavu Andrije Novakovića (koji je bio pokretač cele akcije i moj suprug), Milice Miletić (naše prijateljice i moje personalne trenerke koja je odgovorna za moju formu) i mene Svetlane Negić ( radoznalac i putnik istraživač) kreće preko Kenije do Tanzanije i nacionalnog parka Kilimandžaro.
Nacionalni park je proglašen 1971 godine, a još od 1910 je bio šumski rezervat. Unesco ga 1987 godine upisuje na svoju listu Svetske baštine u Africi i ovaj stratovulkan vremenom postaje sve primamljiviji mnogobrojnim planinarima i turistima. Kilimandžaro se sastoji od tri vulkana Šira (3962) Mavenzi (5149) i Kibo sa Uhuru vrhom (5895). Spada u neaktivne vulkane i predstavlja jedinstvenu samostojeću uzvisinu na svetu.
Danas ga godišnje poseti više od 50.000 planinara iz celog sveta.
Postoji šest ruta kojim se izlazi na Uhuru vrh. Mi smo se opredelili za rutu kojom se redje ide (mada je bio impozantan broj posetilaca), a to je Lemošo. Nas troje smo na celoj ruti Lemošo bili jedini iz Srbije. Naši vodiči nisu nikada ni čuli za našu zemlju kao ni većina Afrikanaca. Najviše ima Severnoevropljana, Amerikanaca i Rusa. Ova ruta ide celim grebenom Kilimandžara i traje 8 dana ukupno, što je odlično zbog aklimatizacije. Sedam dana se penjemo i aklimatizujemo, a osmi dan se spuštamo.
Tačka polaska je iz gradića Moshi koji je u podnožju Kilimandžara, na 30 km od granice sa Kenijom. Tamo nas je sačekao naš vodič Bryson veseo i nasmejan. Pregledao nam je opremu za narednih osam dana. Ukoliko nekome nedostaje nešto od opreme postoji mogućnost iznajmljivanja (čak i garderobe).
Priča o nastanku imena Kilimandžaro
To je reč lokalnog naroda Chagga koji žive u podnožju planine i znači Bog. Malo se drugačije izgovarala reč “Kilimakyaro” ali Swahili narod nije mogao tako da izgovori i ostala je reč i ime planine poznata u celom svetu kao Kilimandžaro.
Dan prvi – 03. februar
Nakon doručka sa terase hotela koja ima pogled na Kilimandžaro, naš vodič dolazi po nas. Smešta nas u džip i krećemo do tačke gde se svi autobusi i kombiji okupljaju pred polazak. To je na jednoj većoj benzinskoj pumpi koja ima i veliki market, ukoliko je potrebno nešto dokupiti. Tu smo videli veći broj stranaca, pošto smo ih do sada vrlo retko sretali.
Krećemo ka ulasku u nacionalni park “Londorosi gate” na 2250 metara nadmorske visine gde čekamo da se upišu i organizuju grupe nosača. To je bio za mene interesantan prizor. Sa jedne strane su nosači svi crni kao noć sa ogromnim upakovanim vrećama (propisana težina koju smeju da nose je 20 kg) a sa druge strane beli ljudi sede, ručaju i čekaju polazak. Nekako mi je svet u tom prizoru podeljen na bele i crne, jedni teško rade za mali novac a drugi imaju novac kojim plaćaju taj poduhvat. To je bilo moje vidjenje. Kako god i beli i crni, svi smo krenuli na isti put. Upisali smo se u knjigu dolazaka, što će se raditi u svakom kampu po ulasku u njega. Moraju da imaju tačnu evidenciju turista ko je ušao a ko izašao.
Naš tim broji trinaestoro ljudi, od čega su dva vodiča, kuvar, poslužitelj i devet nosača, plus još dva nosača koja su povremeno upotpunjavala grupu. Kratka vožnja, upoznajemo Lucasa pomoćnog vodiča i krećemo. Staza je u samoj džungli, prelepa i zelena. Prilično je uska, a ima dosta ljudi. Svaki vodič predvodi svoju grupu. Zamolili smo našeg vodiča da idemo malo brže jer tih današnjih 7 km za nas je stvarno bilo lako. Stigli smo do kampa “Mti Mkubwa” što znači veliko drvo na visini od 2650 metara nadmorske visine.
Šatori su već postavljeni za spavanje plus šator koji je naša trpezarija. Čekala su nas tri lavora sa toplom vodom za umivanje i pranje ruku. Maksimalan komfor za jednu džunglu. Zavlačimo se u vreće, odmor, jer sutra idemo dalje.
Dan drugi – 04. februar
Temperatura je prijatna, noć je bila topla, krećemo ka kampu “Šira 1”. Imamo ponovo 7 km (staza takodje vodi kroz zelene čak mediteranske predele) da predjemo ali malo težih nego jučerašnjih sedam, zato što smo se popeli na visinu od 3700 i spustili se u kamp na visinu od 3610 metara. Tokom noći je počela blaga glavobolja i loše spavanje.
Dan treći – 05. februar
Ujutru sam bila bezvoljna i bez apetita. Sve vreme smo hodali korak po korak (pole pole, najčešće korišćena reč na planini, što znači polako) i tako 10 km. Tek sada mi je bilo jasno zašto je naš prijatelj Denis Ibišbegović nazvao svoju knjigu u podnaslovu “Teško putovanje na Kilimanžaro.” Moj vodič (doživljavam ga kao svog ličnog vodiča) Bryson je uzeo i moj ranac i tako mi olakšao pešačenje. Posle jednog leka za glavu sve se sredilo. Stigli smo do kampa “Šira 2” na 3850 metara. Krajolik je sastavljen od lave i upornog cveća koje raste i na ovoj visini. Sve vreme imamo sreće sa vremenom. Danas je bio sitan grad i malo kiše kada smo već stigli u kamp, a posle toga vrlo brzo je granulo sunce. Naš tim je posle podne otpevao pesmu o Kilimanžaru. Pored teškog posla i uslova, nosači su nasmejani i raspevani. Nas troje smo se takodje pridružili. Ovu noć pamtim kao jednu od najhladnijih na celom putovanju.
Dan četvrti – 06. februar
Novi dan i nova staza od 10 km, čini mi se nešto najteže u životu što sam uradila, prosto je moj doživljaj takav. Bryson je ponovo nosio moj ranac (koji je bio lagan ali za mene u tom trenutku pretežak). Svakih desetak minuta smo zastajali da popijem par gutljaja vode što je važno na toj visini. Ovo su bili vrlo blagi simptomi a meni je bilo vrlo nekomforno u sopstvenom telu. Za par sati je sve prošlo, otprilike kada smo izašli na Lawa Tower na 4600 metara meni je svanulo. Sela sam na prvu stenu koja je pružala naslon i dremnula desetak minuta. To je bilo okrepljujuće. Sve vreme pešačenja ja sam hodala i spavala. Ovde smo se okrepili čajem i hranom u društvu belovratih gavranova i poljskih miševa. Milica je takodje imala glavobolju a Andrija je podnaduo. Staza do “Baranco campa” koji je smešten na 3900 metara, je išla nizbrdo od Lawa Tower uz divan predeo sa neobičnim drvećem pod imenom Senecio kilimanjari. Inače ceo kamp izgleda kao jedna velika bašta potpuno je zelen a u blizini protiče planinska reka. Čim smo se spustili odmah nam je svima bilo dobro (Andrija osim oticanja nije imao drugih tegoba).
Dan peti – 07. februar
Utisak na ovom putovanju je da svaki dan traje kao tri dana. Toliko mnogo ima dešavanja. Planina je puna ljudi, stalno nam se grupe susreću jer smo na istoj ruti. Danas imamo 6 km da predjemo, ali zanimljive i drugačije staze. Ovde je zovu second breakfast wall (jer se penje nakon doručka) ili poljubac stene zato što na nekim mestima čovek mora da se priljubi uz stenu dok se penje. Iz Baranco kampa je krenula zmijolika kolona ljudi koji su iz daljine izgledali kao raznobojne tačkice. Dakle, staza vodi uz stene, pa malo spusti tok, pa ponovo krene uz stene i mali plato za odmor pa niz stene i ponovo nas vrati na uspon. U tom poslednjem delu naišli smo na mladog nosača koji je upao u hipotermiju. Momak je vrlo mlad, loše obučen i neiskusan. Naši vodiči, stariji iskusan nosač i mi smo mu pružili pomoć. Sreća da je ovde vrlo prometno pa je imao ko da mu pomogne. Imali smo bocu sa kiseonikom koja nama nije bila potrebna ali njemu jeste. Par Kineza je kod sebe imalo kesice koje se izlome i ubace u vreću i tako dolazi do brzog zagrevanja tela. To mu je najviše pomoglo da se povrati. Sve se dobro završilo, momak je bio zbrinut, a mi smo nastavili put do našeg novog kampa pod imenom” Karanga “ smeštenom na 3995 metara.
Dan šesti – 08. februar
Posle doručka pokret i naših 4km do poslednjeg baznog kampa pod imenom “Barafu” na 4673 metra. Krajolik se već promenio, više nema puno zelenila, okolo je uglavnom sipar i kamen. Stigli smo u kamp i danas imamo drugačiji režim. Raniji ručak i odmor, poterali su nas kao decu u vrtiću na spavanje u 14h. Oko 17h budjenje, rana večera i spavanje. Od spavanja je malo šta bilo, više kao neki polusan. Uzbudjenje je, jer je ovo noć pred uspon (kako da se obučemo, a da nam ne bude hladno ili vruće, koliko vode da ponesemo..)
Dan sedmi – 09. februar
Probudili su nas u 23h. Dobili smo čaj i keks da ne opteretimo stomake. Treba da predjemo 4,3 kilometra do 5895 metara i 1222 metra visinske razlike. Andrija i ja smo imali iskustvo sa Velikog Atlasa i noćnog penjanja. U ponoć smo bili svi spremni, nas šestoro. Dva vodiča i jedan visinski nosač koji je nosio bocu sa kiseonikom. Dogovor je bio da ako nekome ne bude dobro, spušta ga jedan vodič, a ostali nastavljaju. Krenulo je par stotina ljudi sa čeonim lampama. Svetlucala je cela planina. Kada je mrak ne vidiš celu stazu što je bolji momenat jer je cela staza bila stenovita. Tako smo išli pole pole, šest sati do Stelle point 5739 metara.
Meni se činilo da nikada nećemo stići. Već sam počela poslednjih sat vremena da zapitkujem “kada će Stella”? Teško je, nemaš dovoljno kiseonika i zaista se ide brzinom kornjače. Konačno je krenulo nebo da rumeni i da se razdanjuje. Tada smo izašli na Stellu point. Laknulo mi je kada smo došli jer sada je ostalo još 45 minuta do Uhuru peak-a. Odjednom mi je postalo jako hladno jer se razduvalo ali je brzo stao vetar. Andrija mi je dao polar koji sam obukla preko perjane jakne. Razdanilo se i ugledala sam njegovo veličanstvo krater Kibo sa najvišim vrhom Uhuru (sloboda) 5895 metara. Kibo više izgleda kao plato i ima dva lažna vrha. Tek treći je Uhuru peak. Pogled je fantastičan i ova planina je potpuno drugačija sa svojim snegom i glečerom koji lagano nestaje. Kažu da je temperatura oko minus petnaest stepeni, ali ja više nisam osećala hladnoću. Imali smo sunčan dan bez vetra. Bilo je uzbudjenje, dosta ljudi, gužva, svi hoćemo da se slikamo i prosto zaboraviš na vreme i na kojoj si visini. U jednom momentu Andrija mi je rekao da silazi, da mu je glava mutna, a onda smo Milica i ja sa našim vodičima krenule dole.
Silazak je bio brz za nekih tri sata uz odmaranja smo stigli u kamp. Andrija i Milica su pre mene stigli, meni je bilo potrebno više odmaranja pri silasku. Sunce je ugrejalo i u šatoru je bilo nepodnošljivo vruće. Umorni, pokušali smo da se malo odmorimo jer nije kraj današnjem danu. U kampu vlada užurbanost, neki se pakuju, neki tek dolaze, nekima se pruža pomoć (zbog posledica visinske bolesti). Posle ručka smo se spakovali i krenuli ka “High kampu” koji je na 3950 metara. Trebalo je dva sata pešačenja. To je zapravo jedan vrlo lep kamp u zelenilu i mediteranskom bilju. Ovde se ljudi oporavljaju od visinske bolesti, raznih povreda i transpurtuju ih helikopterom. Tog dana je helikopter pokupio ljude kojima je potrebna pomoć. Ustvari za ovih osam dana mi smo par puta videli helikopter, a verovatno skoro svaki dan imaju posla.
Naš tim je još jednom otpevao pesmu o Kilimandžaru sa spominjanjem svih kampova gde smo bili. Povukli smo se u svoje šatore, ispunjeni novim iskustvom, nesvakidašnjim, zadovoljni što je sve prošlo dobro, što bi rekli na svahiliju Hakuna matata ( nema problema).
Dan osmi – 10. februar
Posle odmora i dobrog sna, ostalo je da se spustimo do izlaska nacionalnog parka nekih 13,5 km. Spuštanje je išlo relativno brzo, kroz fantastičnu džunglu sa raspevanim pticama i majmunima koji vire iz krošnji.
Na izlasku Mweka gate, upisali smo se u knjigu dolazaka i utisaka, dobili diplome za uspešno penjanje Kilimandžara i smestili se u džip koji nas je odvezao u Moši iz koga smo krenuli.
Želim da napomenem da sam dosta putovala i da je ovo jedno od najorganizovanijih putovanja na kome sam bila (što se ne očekuje od Afrike). Sve je besprekorno funkcionisalo. Vodiči su o nama brinuli kao o svojoj deci (da li dovoljno jedemo, kako smo obučeni, koliko vode pijemo…), svako veče sa njima smo imali dogovor za sutrašnji dan.
Najjači utisak su ostavili ljudi u našem timu (a čujem da je u svakom timu tako). Osećala sam se bezbedno, zaštićeno, svi su jako pažljivi, nasmejani, a rade vrlo težak posao u teškim uslovima za mali novac (glavni im je tips koji se podrazumeva i apsolutno ga zaslužuju). Na ruti Lemošo nema lodževa, nego se podižu šatori svaki dan. Cela kuhinja, hrana, posudje, voda, sve se nosi na ledjima od kampa do kampa. Pozdravili smo se kao sa familijom jer smo ipak proveli osam dana i sedam noći svi zajedno.
Ovo je osvrt na jednu posebnu avanturu u mom životu (možda može da koristi budućim posetiocima) a Afrika je kontinent (da ne kažem druga planeta) na koji ću se sigurno vratiti.
Milica MIletić
Iz Beograda smo krenuli 1. februara i nakon nekih 32 sata provedenih u putu konačno smo stigli do konačnog odredišta, manji gradić Moshi sa svega 200 000 stanovnika kako bi meštani rekli. Smeštaj je bio veoma lep i pristojan i u njihovom afričkom stilu, a dok doručkujete, na poslednjem spratu hotela, pogled vam puca na veličanstveni Kilimandžaro.
Trećeg februara smo iz Moshija krenuli na Kilimandžaro. Do ulaska u nacionalni park treba nekih 3 sata vožnje. Cela ekspedicija je trajala ukupno 8 dana. Naš tim smo činili nas troje, svi iz Srbije. Andrija Novaković ( koji je krivac za sve, on je isplanirao i organizovao, kako mi to volimo da kažemo, celu ovu avanturu), njegova supruga i moja prijateljica Svetlana Negić i naravno moja malenkost. Pored nas bilo je još 15 članova tima. Dva vodiča, jedan kuvar, konobar i 11 nosača i to je obavezno, bez obzira odakle ko dolazi i koliko je iskusan.
Po njihovom zakonu niko ne sme penjati planinu sam sa svojim vodičima, već moraju da se angažuju njihovi, i to jedan vodič na dva planinara. Naravno i nosači su obavezni i po zakonu svaki nosač sme nositi max 20kg tereta, zbog toga i ide toliko njih. Zakon je veoma strog i u svakom momentu mora da se zna ko je u nacionalnom kampu i gde. Zato smo u svakom visinskom kampu po dolasku upisivali naše podatke kod rendžera.
Ime naše rute je Lemosho rute i to je jedna od najtežih ruta i najdužih, jer se polazi sa zapadne strane, prolazi se grebenom Kilimandžara preko južne strane gde se u jednom momentu spaja sa Machame route ( tzv. Viski ruta, jer je srednja po težini i penje se manje dana) da bi krajnji uspon bio sa neke jugo-istočne strane i gde se na kraju spaja sa Mweka route ( iliti Coca-cola ruta, koja je najlakša, i nju najčešće svi penju, a naročito mi iz Srbije i može i u tri dana da se ispenje ). Razlog zašto smo izabrali baš ovu najtežu rutu je bio i taj što smo želeli nekako da dobijemo kompletnu sliku planine Kilimandžaro.
Jer penjati planinu nije samo doći tamo, popeti se, napraviti fotografiju i sići. To možete i helikopterom (oni danas mogu i na 7000 mnv da slete ), ili možete platiti nosače koji će vas izneti do gore (što i radi dosta njih) ili koristite razne lekove protiv visinske bolseti i razna doping sredstva da bi što bezbolnije izašli gore. I eto popeli ste! I onda sve to brzo padne u zaborav do naredne neke planine koje izaberete nasumično. Za nas penjanje planine ima neki dublji smisao. To je putovanje od podnožja do vrha na kom se trudimo da upijemo svaki korak, da osetimo svaki miris, da iskusimo i proživimo potpuno svesno svaki trenutak proveden na planini. Nije to samo doći od tačke A do tačke B. To je potpuno upoznavanje sa njom, ona je domaćin koji nas vodi kroz sve njene tajne i lepote. Ponosno nam pokazuje koliko je moćna, prelepa, i dopušta nam da joj se divimo. A kada te pusti da se popneš na sam vrh time ti pokazuje svoju zahvalnost što si bio njen gost.
Još jedan razlog zbog čega sam se penjala na Kilimandžaro , a meni lično najbitniji, je taj što je to bio moj dečji san. U to vreme, bez računara i interneta, kad smo mogli da maštamo samo o onome što smo gledali i čitali u knjigama i što su nam bake pričale, naročito kada dolazite iz malog gradića, eto ja sam poželela da odem u Afriku. Uvek su bili svi u čudu kada bi čuli taj odgovor, tako da je uvek usledilo pitanje zašto baš Afrika? Na šta sam odgovarala da želim da vidim čuvene Piramide i Kilimandžaro. Tada baš nisam ni bila svesna šta predstavlja ova planina ali je zvučala jako moćno. I eto, ostvarile su se obe želje. Veoma sam srećna i zahvalna na tome. To sve dokazuje da kada nešto stvarno i iskreneo želite, to jednostavno mora da se desi.
Karakterisika naše rute je bila i u tome da nismo spavali u takozvanim lodževima. Obično se praktiju rute sa lodževima jer je lakše, a i toplije ako udari jak minus, sneg, nevreme, a i naravno udobnije je. Mi smo spavali sve vreme u šatorima koji su se nosili iz kampa u kamp. Sam start je bio na 2100mnv, što je već ozbiljna visina kada uporedimo sa najvišim vrhom Srbije.
Planina je podeljena na zone vegetacije. Od obradivog zemljišta, preko tropske šume ili prave džungle, potom niskog rastinja i na kraju alpske pustinje. Prvi visinski kamp je bio na 2650mnv ( Mti Mkubwa Camp), drugi na 3610 mnv, Shira I camp, i to je ustvari bio prvi najviši vrh Afrike pre ovog današnjeg kad je pre 3 miliona godina u velikoj erupciji razneo sam sebe.
Treći kamp je bio na 3850mnv, Shira II camp. U tom kampu sam prvi put osetila blagu glavobolju, ali je odmah prošla čim sam osetila miris tek ispuckanih kokica i dobro se najela za vreme ručka. Zatim je bila aklimatizacija do 4600mnv ( Lawa Tower ). To je možda za mene bio i najteži dan, jer čim smo došli do te visine počela sam da imam takvu glavobolju, kakvu u životu nisam imala. Cela glava mi je pulsirala i jedva sam oči držala otvorene. Onda smo sišli do sledećeg kampa na 3900mnv (Baranko camp), i do večere su bolovi prošli.
Petog dana ponovo se ide na aklimatizaciju, penje se bukvalno zid, koga inače zovu i second breakfast wall, jer se penje odmah nakon doručka i traje. Izlazi se na 4200mnv pa se spušta do 3995mnv (Karanga camp) gde se i spava. Šestog dana se dolazi do baznog kampa na 4673 mnv i u ponoć se kreće na završni uspon do 5895mnv ( Uhuru peak ). Završni uspon je trajao 7 sati.
Tek na završnom uspon shvatiš neke stvari i sve što ti do tada nije bilo jasno sve postaje kristalno!
Prvu reč koju te vodiči nauče prvog dana na samom startu je pole-pole, a to znači polako i ako poštuješ to pravilo, onda hakuna matata iliti nema problema. Naravno, da smo kao i svi ostali pokušavali da to pole-pole bude brže-brže, ali bezuspešno, vodiči se nisu dali prevariti, a pošto smo iskusni planinari znali smo da vodič mora da se sluša bez pogovora i tako smo na kraju shvatili koliko je svaka njihova reč, savet pa čak i naredba bila samo za naše dobro i da bi što više uživali i što manje imali problema sa visinskom bolešću. Onda shvatiš da, ustvari, planina počinje da se penje godinama unapred, završno penjanje mesecima unapred i konačno fizički najbliže penjanje kada se dodje tamo i sva tvoja volja i želja pada u ruke vodiča koji od tog trenutka do konačnog samog vrha sve misli i odlučuje umesto tebe: koliko ćeš jesti, spavati, piti vode, brzo odnosno sporo ići, pa čak i kako ćeš disati…
Vreme nas je baš poslužilo, bilo nam je toplo, sunčano, bez kiše, a na završnom usponu, noć je bila vedra i topla. Topla za te uslove, temperatura nije padala ispod -10 stepeni po nekom subjektivnom osećaju. Na vrhu je bilo sunčano i vedro, tako da sve ono što smo ranije čitali o klimatskim uslovima na Kiliju, da svakog popodneva pada kiša, da je na vrhu veoma hladno, moguće oluje, nevreme, sve je to palo u vodu. Mada samo nedelju dana posle našeg uspona je na vrhu pao sneg. Mi smo videli samo glečere kojih je sve manje i manje i kažu da do 2030.god ih više uopšte neće biti, i tada shvatiš koliko je globalno zagrevanje ozibljan problem
.
Ovo je za menje bio lifetime doživljaj i nešto nezaboravno. Jeste bilo teško, naročito završni uspun, noć, čeona lampa koja osvetljava samo par koraka ispred, hladnoća, voda koja se posle nekog vremena zaledila, borba da se savlada ta visina. Do pre ove ekspedicije, najveća visina na kojoj sam bila je iznosila 3000 mnv. Sreća, naš tim na završnom usponu, koji su činili: nas troje, dva vodiča i jedan visinski nosač, nije imao velikih problema što se tiče visinske bolesti. Sve je bilo u granicama normale.
Imali smo veoma iskusne i dobre vodiče, koji su pratilii svaki naš korak i dah, koje je angazovala agencija “Taste of Africa” preko koje smo išli. Zahvaljujući njima popeli smo se na krov Afrike i spustili bez ikakvih problema. Lično, da je bilo teško bilo je, da nema kiseonika nema i koliko poslednjih 50m mogu biti dugi to znaju samo oni koji su ovo probali. I posle svega shvatiš da je najveće blago u životu kiseonik i voda, bez čega zdravlje i sreće ne bi bilo.
