Triglavski nacionalni park
Triglavski nacionalni park je jedini nacionalni park u Sloveniji. Nalazi se u severozapadnom delu zemlje uz samu granicu sa Austrijom i Italijom u Julijskim Alpima. Zauzima prostor od Bledskog i Bohinjskog jezera i reke Save Bohinjke na istoku i jugu, do Kranjske Gore i doline Save Dolinke na severu. Sa zapadne strane ide skroz do granice sa Italijom pa se nastavlja dolinom reke Soče. Najviši vrh u ovoj oblasti je naravno Triglav i po njemu je park dobio i ime. Triglav naravno nije jedini vrh. U ovoj oblasti ima desetak vrhova sa visinom preko 2500m i još više u rasponu od 2000 do 2500 metara od kojih su mnogi i zahtevniji za penjanje od samog Triglava.
Poreklo naziva Triglav nije u potpunosti rasvetljeno. Postoje dve glavne verzije. Po jednoj je to zbog karakteristicnog oblika vrha kada se gleda sa jugoistočne strane a po drugoj se dovodi u vezu sa nazivom Staro Slovenskog božanstva koje je navodno živi na njemu.
Triglav je danas simbol Slovenije i prema statistikama do 30% svih njenih gradjana se popaelo na njega i čak je deo nacionalnog grba i nalazi se na zastavi.
Uspon na Triglav
U poslednjih mesec dana planinari iz SK Alti su dva puta posetili Triglavski nacionalni park u nameri da ga što bolje upoznaju, a pre svega da prodju svim mogućim planinarskim pravcima za uspon na Triglav. Naime danas postoje tri glavna pravca za penjanje Triglava i to jugoistočni od planinarskog doma Planika, zatim severoistočni od planinarskog doma na Kredarici i konačno jugozapadni prilaz preko triglavske Škrbine. Sva tri prilaza su izuzetno dobro markirana i manje ili više obezbedjena kočićima i sajlama za osiguranje. Ipak važno je napomenuti da je prilaz preko Škrbine najzahtevniji a od Planike najblaži. Medjutim nemojte da vas prethodna rečenica zavara. Nema laganog uspona na Triglav jer treba prvo prići do ovih prilaza iz neke od brojnih okolnih dolina što podrazumeva višesatno pešačenje i savladavanje više od hiljadu visinskih metara pre nego u opšte dodjete pod sam Triglav i krenete nekim od prethodno navedenih pravaca ka vrhu. Mogući pravci prilaza podnožju Triglava variraju po težini i brojni su tako da je neophodno dobro isplanirati samu akciju pre svega na osnovu poznavanja terena i sopstvenih mogućnosti. Osim toga sva tri pravca uspona podrazumevaju savladavanje veoma izloženih vertikala, po negde dugačkih i više desetina metara tako da je iskustvo penjanja ovakvih staza neophodan preduslov za uspešan uspon.
Postoje jednodnevne, dvodnevne i trodnevne akcije penjanja a mi smo se u oba slučaja opredelili za dvodneve. Noćenje u planini u slučaju Triglava ne predstavlja nikakav problem jer ima dvadesetak odličnih planinarskih domova ali treba imati na umu da su veoma često puni pa je prethodna rezervacija mesta preporučena. No i ako je dom pun a zatekne vas noć domaćini vas neće odbiti i dopustiće vam da prenoćite u trpezariji na klupama. Domovi su uredni i dobro snabdeveni hranom i pićem ali za naše uslove i pomalo skupi. U zavisnosti od toga da li priznaju članske karte Planinarskog saveza Srbije ili ne i toga da li će te biti u smešteni u sobi ili spavaonici cene se kreću od 10 pa sve do 40 Evra za noć i to bez obroka. Vreće za spavanje nisu potrebne jer se svuda dobija čista posteljina i ćebad.
Ono o čemu još treba voditi računa je i snabdevanje vodom koje postaje veoma kritično u vrućim i sunčanim danima. Voda se može besplatno natočiti u domovima do visine od otprilike 2000 m. U domovima iznad ove visine ima samo tehničke vode dok se voda za piće kupuje flaširana. Ovo predstavlja rizik u smislu da se može desiti da vas na kraju iscrpljujućeg planinarskog dana dočeka situacija da je flaširana voda jednostavno rasprodata i da žedj možete utažiti isključivo pivom, kolom i sokovima sto nije neko rešenje pogotovo što i sutradan treba da nastavite bez vode. Najelegantnije rešenje je da se uvek ima pri sebi nekoliko tableta za prečišćavanje vode koje će tu raspoloživu tehničku pretvoriti u pijaću.
Na kraju treba pomenuti i pripremu sa aspekta bezbednosti – vremneska prognoza, oprema i osiguranje. Vremensku prognozu je stvarno neophodno pratiti jer na ovim visinama nevreme stvarno znači i smrtnu opasnost. Tokom uspona videćete nekoliko memorijalnih pločica poginulim planinarima a glavni razlog su gromovi. Na usponu ste potpuno izloženi i nema brzog sklanjanjanja dok bezbednosna sredstva poput klinova i sajli predstavljaju smrtnu opasnost jer metal u njima još i privlači munje. Dakle bez dobrih vremenskih uslova nije vredno rizikovati. Druga stavka je osiguranje. Iako vam ovo niko neće tražiti preporučljivo je imati planinarsko osiguranje za akciju spasavanja. Upravo na svojoj koži se u ovo uverila naša članica koju je zbog lakše ali onesposobljavajuće povrede morao da spusti spasilački helikopter. Bez osiguranja ova akcija je izuzetno skupa a kako smo se i sami uverili djavo još uvek ne spava. Od opreme veoma je preporučljivo poneti planinarski šlem jer zbog mnoštva planinara postoji velika mogućnost da neko iznad odroni kamen na vas. Takodje i pojas za feratu je veoma koristan bez obzira na iskustvo jer daje sigurnost na odredjenim delovima staza.
Pošto smo sad dobro informisani, isplanirali akciju, pripremili opremu i rezervisali mesto za spavanje možemo da krenemo.
Prvi uspon – Put kojim se redje ide
Poslednjeg vikenda u Julu Altijevci u sastavu Svetlana, Milica, Tamara i Andrija krenuli su na svoj prvi uspon na Triglav. Izabrana ruta nije baš uobičajena jer zahteva izuzetno dobru pripremljenost jer se u prvom danu penje 2600 visinskih metara na rastojanju od 19 km i odmah izlazi na vrh, a u drugom spšta nazad još 22 km i to sve sa komplet rancem sa stvarima na ledjima. Ovu rutu smo izabrali jer su svi u dobroj kondiciji i želeli smo da vidimo što veći deo znamenitosti parka.
Iz Beograda smo krenuli u ranim popodnevnim časovima i preko Ljubljane, Bleda i Bohinja sa južne strane ušli u Triglavski nacionalni park u dolinu Voje. Istoimeni dom je vrhunac luksuza za planinarski smeštaj. Udobni kreveti, ne prevelike sobe, uredni toaleti, topli tuševi i odlična kuhinja. Jedini problem je što se serviranje hrane završava već u 21h a pošinje tek u 8h ujutro tako da smo i večeru i doručak morali da pojedemo iz sopstvenih rezervi. Ovaj dom prihvata članske karte PSS i na njih smo dobili 50% popusta.
Polazak je bio u subotu ujutro u 7h. Pomalo kasno ali bilo je važno dobro se odmoriti od puta pa je ovo bilo kompromisno vreme. Pošli smo dobrim šumskim putem sa markacijom duž živopisne doline Voje takozvanih Zelenih vrata Triglava. Put sve vreme vodi uzbrdo kroz borovu šumu iznad rečice Mostnice dok se dolina polako sužava i završava stenovitim zidom. Tu je obeležen vodopad koji vredi progledati jer se skrene samo dvestotinak metara sa staze. Put se odavde sužava u stazu i kreće veoma strmo i vijugavo uzbrdo ka Velom Polju ali i dalje kroz predivnu šumu iako su svuda okolo stenoviti divovi. Kako se penjemo sve više tako i vegetacija polako posustaje i šuma ustupa mesto šikari. Staza je veoma strma sve do poslednjih par stotina metara nizbrdice kod izlaska na Malo Polje. Odatle je teren mnogo blaži ka Velom Polju a usput se prolaze raskvašeni pašnjaci sa potocima gde su nekad pastiri iz Stare Fužine dovodili svoja stada na letnju ispašu. Sa Velog polja prvi put smo ugledali i cilj – vrh Triglava. Izgleda tako omamljujuće blizu. Odatle je još samo kraća oštra uzbrdica i stiže se u Vodnikov dom, idealno mesto za odmor posle 4-5h napornog pešačenja i savladane polovine planiranog uspona. Otprilike ovde su i oblaci pokrili sunce i to baš na mestu gde se završava vegetacija i počinje gola stena. To nam je izuzetno odgovaralo ali je izazvalo i zebnju da li će krenuti nevreme i osujetiti planirani uspon.
Posle dobrog kuvanog kupusa i kranjske kobasice krećemo dalje. Za malo da zaboravimo. Ovde je i poslednja prilika da se voda natoči besplatno pa punimo mehove i flaše i krećmo dalje planinskom stazicom preka prevoju Konjsko sedlo. Stazica sada povremeno ima i elemente ferate i veoma je uska, sve strmija i visoko iznad doline Velo polje tako da je pogled prelep mada zbog oblaka više ne vidimo Triglav.
Od Konjskog sedla dalje se ide veoma strmo uzbrdo po siparu i polako ulazimo u oblak. Ne odmaramo usput. Sporim ali konstantnim planinarskim korakom za nešto preko sata stižemo do planinarskog doma Planika i podnožja Triglava. Visina je 2500m i jako slaba vidljivost jer je sve u oblaku. Proveravamo u domu prognozu i pošto je šansa za nevreme samo 30% odlučujemo da krenemo dalje. Tek ovde navlačimo pojaseve za feratu i stavlajmo šlemove. Počinje najzahtevniji deo današnje ture a već smo popeli preko 2000m nadmorske visine.
Još malo sipara prvo blago pa oštro uz brdo. Usput prolazimo na 5-6 m od par divokoza koje nešto čeprkaju da pojedu medju kamenjem. Neverovatno koliko se ne plaše ljudi. I onda počinje ferata za uspon na Mali Triglav. Stenovita staza, vertikalni kuloar i već smo na grebenu. Sve je okolo sivo i ništa se ne vidi. Još gore po stenama i za manje od sata već smo gore. Od Malog Triglava do vrha velikog je još malo više od 100 vertikalnih metara a staza prvo ide gotovo ravno dugačkim, uskim grebenom pa onda u par vertikalnih stepenika ka vrhu. Sve vreme je obezbedjena sajlom na koju se kačimo kompletom za feratu. Umor je nestao odprilike na Malom Triglavu i sad jako brzo idemo gore i dok savladavamo poslednju stepenicu i oblak se spušta na niže. Izlazimo na osunčan vrh i puca pogled svuda u krug ka vrhovima u Sloveniji, Austriji i Italiji koji kao ostrva vire iz mora oblaka. Vreme 8h i 30 min od Voja sa sve pauzom za ručak.
Nemojte da vas iznenadi ali na vrhu Triglava uvek ima ljudi. Tu je i prodavac pića. za 5 Evra može se popiti pivo, kola, ledeni čaj, energetski napitci. Prodavac je odlično snabdeven a i u vrhunskoj kondiciji jer svakog petka, subote i nedelje na sopstvenim ledjima donese nekoliko kartona pića a uveče sidje sa vrha. Svaka čast za biznis. To priće na tom mestu vredi svakog Evra.
Ostajemo čitav sat na vrhu. Izležavanje na prijatnom suncu, triglavsko krštenje planinarskim užetom po zadnjici i užina. Ostali bi i duže ali je već kasno popodne i treba se spustiti do prenoćišta u domu na Kredarici. Istim putem nazad do Malog Triglava a onda levo i vertikalno dole nekih tristotinak metara niz feratu. Već je pomalo hladno a i umor uzima danak tako da silazak traje malo duže od očekivanog ali već oko 19h ceo tim je u toplom, na dobroj večeri u domu na Kredarici. I u ovom domu dobijate popust sa knjižicom PSS. Dan prvi ostvaren. Vrh popet.
Sutradan krecemo dosta kasno, tek u 8. Opet je potreba za odmorom bila presudna. Staza ide nizbrdo pa oko Malog Triglava i kraćom feratom izlazi se do doma Planika. Dan je sunčan ali ne pretopao. Dalje preko kamenitog terena vijagamo gotovo dva sata izmedju visokih stena i dubokih jaruga do doma Dolič. Tu je užina i kraći odmor. Hodamo već 3 h a još uvek smo iznad 2000m. Idemo dalje. Isti kameniti pejzazi i daleke zelene doline a onda opet strmo gore na prevoj Hribarice. Sledecih pola sata ide se po najpustijem terenu. Nigde ni ljudi ni travke. Samo kamen i stazica koja vijuga gore dole po kršu. Konačno dolazimo do ruba visoravni i počinje strmoglavo spuštanje ka dolini Triglavskih jezera malo ispod doma Prehodavci. Do dole su vec svi prilično umorni i napredovanje duž kamenite doline i predivnih gorskih jezera je prilično sporo. Opet nailazimo na brojne planinare koji uglavnom idu uzbrdo nebo počinje da gomila oblake oko najviših vrhova. Konačno posle više od 6h pešačenja pauza za odličan ručak u domu Sedam triglavskih jezera. Odavde staza ponovo ulazi u šumu i kreće nizbrdo pa okrepljeni ponovo brzo napredujemo. Bilo bi lepo da izbegnemo kišu jer na kraju imamo poslednji ,,strmoglav“. Name u poslednjih 1500m treba se spustiti od Črnog jezera do izvora Savice. Na žalost kiša počinje upravo kad stižemo na ovo mesto pa poslednji kilometar protiče u krajnje pažljivom i koncentrisanom spuštanju niz usku, klizavu , kamenitu stazu koja povremeno prelazi u feratu.
Kraj, prva Triglavska akcija je završena. Umesto da od Savice lokalnim autobusom idemo do Stare Fužine pa još 2 km peške u dom na Vojama sečekuje nas prijatel autom i već posle pola sata smo u toplom, oko trpeze i prepričavamo poslednja dva dana i pregledamo fotografije dok napolju i dalje pljušti.
Drugi uspon – Najzahtevnija staza
Opremljeni prethodnim iskustvom poslednjeg vikenda avgusta Altijevci Milica i Andrija sa gostom Denisom iz Skyrunning Serbia krecemo na novu dvodnevnu akciju na Triglavu – Bambergova pot. To je prilaz iz dolinae Vrata sa severne strane gde se triglavski severni zid uzdiže ravno u vis gotovo 1000m. Ovog puta put je znatno kraći i strmiji i ima mnogo više ferata delova. Na ovu stazu nije preporučljivo ići bez veoma dobre fizičke pripremljenosti i odredjenog iskustva. Jedino tako može se uživati u njenoj atraktivnosti na bezbedan način.
Opet iz Beograda krećemo u petak rano popodne pa preko Ljubljane ovog puta idemo na Jesenice, Mojstrenu i u dolinu Vrata i Alijažev dom. Dom je veoma udoban i prijatan za boravak ali ne uvažavaju knjižice PSS pa se plaća puna cena. Dolina Vrata je veoma popularno mesto i medju alpinistima jer pruža bezbrojne mogućnosti penjanja na ogromni Severni zid Triglava. Iz nje postoje tri glavne planinarske staze ka vrhu Triglava i sve tri su veoma zahteve i sa dugačkim vertikalnim ferata deonicama manje ili više obezbedjenim. Sve tri staze imaju zajedničku karakteristiku da su povremeno veoma izložene na mestima gde se penju vertikalni zidovi bez obezbedjenja iznad ponora od više stotina metara.. Kada je u pitanju Bambergova pot to je fizički najzhtevniji i najnaporniji pravac pogotovo kada se vrh penje u istom danu.
Krenuli smo pomalo kasno, tek u 8 h, jer je opet prioritet bio da se dobro odmorimo. Još jednom smo računali na dobru fizičku spremu i brži tempo. Staza ovog puta kreće sa 1000m visine i prvo blago petnje kroz šumu. Uskoro se šuma prororedjuje a levo se odvajaju Tomšičeva pot i staza preko Praga koje idu ka Kredarici i odande dalje na vrh. Bambergova pot ide bukvalno do kraja doline i severne triglavske stene i onda strmo siparom penje do prevoja Luknja i visine od nepunih 1800m. Iako je ovaj uspon veoma naporan to je tek lako zagrevanje pred onim što nas čeka. Na Luknji pravimo pauzu da uhvatimo dah i namestimo sigurnosni komplet za feratu jer odatle počinje najteži deo puta samim grebenom odnosno ivicom triglavske severne stene. Staza je veoma uska, ponegde samo nogostup u vertikalnoj steni iznad ponora i sve vreme strmoglavo penje. Uskoro prestižemo grupe koje su startovale sat – dva pre nas sto potvrdjuje ispravnost ideje da žrtvujemo rani polazak zarad dobrog odmora i oslonimo se na fizičku spremu. Ovaj srednji deo Bambergove poti je i najatraktivnji deo upravo zbog toga karaktera veoma zahtevne ferate. Zato i nije preporučljiv za početnike jer se mora imati iskustvo izloženosti na vertikalnoj steni i poznavati sopstvene reakcije na ovakvu situaciju.
Ovaj deo se savladava za odprilike sat vremena i onda se i teren izravnava u manju visoravan i možda psihološki najnaporniji deo jer staza ide gore dole po stenama bez dobijanja na visini i vidljivog napreka a u nasem slučaju ovog puta je bio i jako topao i potpuno vedar dan tako da je sunce dodatno iscrpljivalo. Konačno posle još jedno sata stižemo do Škrbine odakle počinje finalni uspon i savladjivanje poslednjih 400 visinskih metara. Opet je to strmoglav uspon sa elementima ferate i uskoro pogled puca na sve strane. Jedini problem je što stalno vidite vaš konačni cilj i čini se da jako slabo napredujete a niko ne može da odoli gledanju ka vrhu. Prolazi još jedan sat veoma intenzivnog vizičkog napora i pune koncentracije na svaki korak ili rukohvat. Greške ne sme biti. Ponor je stalno prisutan ali i odgovornost za puno drugih planinara ispod vas koje i mali odronjeni kamen može ozbiljno povrediti.
Najzad posle punih sedam ipo sati izlazimo na vrh gde je pravi vašer. Sigurno pedesetak ljudi se fotografiše, sunča, užina ili naručuje piće kod momka koga smo pomenuli u priči sa prethodnog ouspona. Ovok puta nema oblaka i pogled je fantastičan. U daljini se vidi i Grosglokner a sa druge strane čak i Jadransko more. Pridružujemo se našim drugarima iz Banja Luke koji gore slave rodjendan i čak su i tortu izneli.
Posle nekih sat ipo odmaranja na vrhu potpuno regenerisani krecemo naniže poznatom stazom ka malom Triglavu i Kredarici. Jedina razlika u odnosu na prošli put je što je sada tu dugačka i neprekidna kolona planinara koji se spuštaju i povremeno se teško mimoliazimo na uskom prostoru sa grupama koje još uvek idu na gore.
Ovog puta ne ostajemo na Kredarici jer je bila puna i nisu mogli da prime rezervaciju. Produžavamo još sat vremena pešačenje i dvesta metara niže ka domu Valentin Stanić. Današnja akcija se završava tačno 12h posle početka. Poredeći sa prethodnim usponom prešli smo malo manje rastojanje i popeli manje metara ali smo znatno umorniji zbog težeg terena i jakog sunca. Na nesreću ovaj dom je najslabiji od svih koje smo do sada posetili. Izbor hrane je minimalan, nema vode pa moramo da prečišćavamo tehničku, kreveti su neudobni i povrh svega ne priiznaju članske karte PSS za popust.
Sutradan je plan da se opet krene u 8 jer nam treba samo 3-4h za silazak. Medjutim tu se javlja i prvi ozbiljan problem. Milici je proradila stara povreda kolena i ona nije sposobna za strmoglavu feratu naniže i to sa punim rancem na ledjima. U pomoć priskače gazda doma i povezje nas sa GSS. Helikopter stiže za nepunih sat vremena i odvozi našu koleginicu a nas dvojica polako krećemo naniže. Izraz polako ipak nije baš najprimereniji jer staza preko Praga strmoglavo pada naniže i spušta oko 1000m visine za nepuna 4 km. U prvom delu je sipar pa onda usečenu stazu smenjuju delovi vertikalnih stena od po više desetina metara i samo sa minimalnim obezbedjenjem u vidu klinova. Veoma retko ima sajli na koje možemo zakačiti naše komplete za feratu. Ipak lako se napreduje jer nema sunca i tapor je ograničen uglavnom na kvadricepse. Usput srećemo nove grupe koje ćutke i sa krajnjim naporom idu uzbrdo dok mi pevušimo u hodu na niže.
Za silazak treba nešto malo više od tri ipo sata i za tih 6 km se spusti ukupno 1300m a sve vreme se gleda duboko dole u pošumljenu dolinu Voje. Kada smo konačno sišli i zvanično završili našu planiranu akciju stiže i poruka od Milice da nije ozbiljno povredjena i da je možemo pokupiti na aerodromu u Bovecu odnosno potpuno sa druge strane Nacionalnog parka.
Šta posle ovoga meseca Triglava? Je li gotovo sa ovim nacionalnim parkom? Nikako, sam uspon na Triglav je samo upoznavanje sa lepotama ovog dela Julijskih Alpa. Tek sada smo videli veliki broj izazovnih vrhova razbacanih uokolo koji čekaju planinare. Sledeća sezona nas sigurno čeka u ovom kraju na Mangartu, Kaninu, Prisojniku ……..
Andrija Novaković
SK Alti