Nema nazad
Mont Everest (8848m), najviši vrh sveta, nalazi se u Aziji u planinskom masivu Himalaja između Nepala i Tibeta. Od strane Tibetanaca, još davno, Everest je nazvan “Čomolungma”, što znači “Božja Majka Zemlje”, a nepalske vlasti su odnedavno ozvaničile naziv “Sagarmata” koji se prevodi kao “Čelo koje dodiruje nebo”. Ipak u svetu se zadržao naziv Everest, po ser Džordžu Everestu, koji je jedan period bio načelnik indijske geodetske službe koja je bila pod protektoratom Britanije, iako nikada nije bio na najvišoj planini niti je video.
Na Everest su se prvi popeli, jugoistočnom, nepalskom stranom, Šerpas Tenzing Norgaj i Novozelanđanin Edmund Hilari 1953. godine. Trideset godina ranije bilo je pokušaja uspona severoistočnim grebenom, iz Tibeta, od strane britanskih alpinista Džordža Melorija, Andri Irvina, Nortona, Somervila i drugih. Tako su 1924.g u trećem pokušaju, Melori i Irvin zauvek ostali na strmim liticama krova sveta. I dalje je tajna da li su se popeli na vrh i u povratku stradali ili se to desilo na putu do vrha.
Posle uspeha Tenzinga Norgaja i Edmunda Hilarija, na Everest kreću ekspedicije iz celog sveta u pokušaju da dođu do vrha. Uspesi uspona na najvišu planinu usledili su i sa njenih težih strana i kao takvi su upisani u istoriju značajnih penjačkih poduhvata.
Za razliku od pomenutih, Jugoistočna strana krajem 50-ih planinarima postaje glavna staza, a dosta kasnije Kinezi otvaraju rutu iz Tibeta. Razlika između ove dve rute je u tome što Severoistočna ima više stene, a manje snega i hladnija je, dok je Jugoistočna skroz pod snegom. Tibetanska ima stenoviti zid Second step kao najtežu/kritičnu deonicu, a Nepalska snežni zid Hillary step.
Kako vreme odmiče broj ekspedicija se umnožava, a posle devedesetih počinju sve više i komercijalne ekspedicije.
Sa Nepalske strane iz godine u godinu postaju sve veće gužve, sve više ima neiskusnih „planinara“ koji su spremni da plate ogromne sume novca da bi ih vodiči ili Šerpasi doveli do vrha. U takvom haosu i gužvi neretko se pokušaji uspona završe i tragično. Ako ne uspeju da se domognu vrha, kod pojedinaca planinarska etika pada na najniži nivo i ustupa mesto sujeti. Jugoistočna strana, danas ima tone đubreta, od olujom pocepanih šatora do praznih boca kiseonika. Neodgovorni ostavljaju smeće, a drugi jedva i sa sobom izlaze na kraj i teško da će isto poneti dole.
U pohlepi za novcem vlasti Nepala svake sezone izdaju sve veći broj dozvola za uspon od čega imaju ogromne prihode, pa južna strana sve više liči na cirkus.
Poslednjih godina i jeste postala cirkus! Što se može videti i na fotografijama gde stotine učesnika stoje u koloni i guraju se na usponu do vrha!!! Čak se i čuveni Hillary step pre dve godine urušio od prekomernog broja učesnika.
Sa tibetanske strane ima brojnih planinara i komercijalnih ekspedicija, i tu se povećava broj učesnika, ali ne toliko kao u Nepalu, jer su Kinezi restriktivni u izdavanju dozvola za uspon severoistočnim grebenom. Što više planinara dođe veća je mogućnost pobune ili otpora Tibetanaca. Ne ide im u prilog da se suzbijanje otpora odigrava pred očima velikog broja stranaca. Ali kada se ti problemi jednoga dana reše, severoistočni greben će verovatno postati cirkus kao što je to sada jugoistočna nepalska ruta.
Sigurno je da će za koju godinu pronaći način da, na primer, izgrade žičare kako bi se gondolama stizalo do vrha i tako omogućili i turistima da dođu do najviše tačke naše planete. I ne samo na Everest već i sve ostale vrhove sveta. Nazad nema i nikada to više neće biti kao nekada. Uostalom, kao i skoro sva mesta na našoj planeti. Ne može se protiv alavosti za novcem! I teška je borba za zaštitu prirode! Danas je ljudima uglavnom sve dostupno. Ni svemir više nije samo za određene. Svako ko ima novca može da „skokne“ do istog.
Možda je i bolje da izgrade žičare, bar bi tada planinu očistili od smeća i ljudskih leševa.
I Dolores se popela na Mont Everest
Pre nepunih mesec dana na Everest se popela i Dolores Al Šelah. Po tati je Jordanka, po mami Srpkinja. Živi i radi u Dubaiju. Našla me je na društvenim mrežama i kontaktirala pre više od godinu dana. Bili su joj potrebni saveti i iskustva ženske osobe, pa smo od tada ostale u redovnoj komunikaciji, posebno tokom njenih priprema i uspona na vrhove koji su prethodili Everestu. 2016.g na Mera Peak (6476m), 2017.g. na Kilimandžaro (5895m), na Elbrus (5640m) na Kavkazu. U jesen 2018.g se popela i na vrh preko 8000 m, Manaslu (8163m).
Na vrhu Manaslua (8163m)
Početkom aprila 2019.g usledila je ekspedicija na krov sveta. Dolores je bila u ekspediciji koju je predvodio Norvežanin. Na vrh su se peli istom rutom kao i mi. Po njenoj priči na kritičnim mestima bilo je zastoja i čekanja, što govori da je na usponu bio priličan broj planinara.
Mi smo se peli 2007. godine. Upravo se navršilo 12 godina od uspona severoistočnim grebenom. Vođa ekspedicije Dragan Jaćimović je dobro procenio te smo startovali na dan kada je put vrha krenulo tek nekoliko ekspedicija. Nigde nije bilo zastoja i čekanja na kritičnim mestima (First i Second step). Kad smo stigli na vrh bili smo samo mi, nas 5 i 2 Šerpasa (dvojica iz ekipe su se popeli malo pre nas, pa tako i pre nas krenuli sa vrha). Imali smo sreće da se ni sa kim ne guramo niti smenjujemo na vrhu.
23. maja, Dolores i ostali članovi ekspedicije našli su se na najvišoj tački naše planete. Radosna što je dosegla krov sveta krenuvši nazad nije dugo ostala tog raspoloženja. Obeshrabrio ju je neprijatan prizor Austrijanca koji se ispred nje u jednom trenutku srušio i preminuo na njene oči. Nisu imali načina da mu bilo kako pomognu. Tako je silazak potrajao mnogo duže nego što je očekivala. Počeo je da pada mrak i postala je svesna da je u sve većoj opasnosti. Na sreću tu se našao Aleks Abramov, vodič ruske ekspedicije, koji je pošao s njom i pomogao joj da se bezbedno spusti. Nepovređena, živa i zdrava vratila se u bazni kamp da nastavi slavlje.
Na vrhu Everesta (8848m)
I na kraju
Što se tiče sporta nekome je motiv da istraži svoje granice i mogućnosti odlazeći u prirodu i baveći se planinarenjem, alpinizmom, speleologijom, kanjoningom… da pokuša da savlada “nesavladivo” pobedivši samog sebe. Da traži uvek nove izazove ne takmičeći se sa drugima.
Međutim, ovaj sport je mnogima postao izgovor zbog drugih ciljeva i zamisli. Predstavljaju se kao planinari iako to nisu i zbog kojih, oni sa pravim motivima, ostaju u senci.
Svi znamo da je novac jedina i glavna stvar među 90% stanovnika ove planete. Žrtve pohote za zaradom, ako izuzmemo one u civilizacijama, su priroda, životinje i ljudske zajednice (plemena) koje žive u prirodi (divljini) udaljene od civilizacije.
Civilizovanom čoveku, ako ima dovoljno novca, uglavnom je sve dostupno. I ok, neka bude tako. Ali zašto zbog toga mora da se uništava ono što je do nedavno bilo „nedostupno“?? Zašto zbog nas “civilizovanih” sve to mora da iščezava i nestaje?? Planine zbog đubreta i gužvi, ljudske zajednice i životinjske vrste zbog seče šuma, tragača za zlatom i drugim “vrednostima”, okeani i mora zbog prolivanja nafte i ostalih štetnih supstanci…
Nema kraja nabrajanju šteta koje činimo. Ako se ne zaustavimo, doćiće i naš kraj!
Dragana Rajblović